JAVNI NASTUP – Zašto ga se plašimo?
Jeza, mentalna blokada, nesigurnost, hladan znoj i mucanje su simptomi straha od kamere, javnog nastupa i javnog govora pred većim brojem ljudi. To je nešto što svi mi osetimo u ovakvim situacijama. Neki umeju da savladaju taj osećaj, a neki ne umeju. Taj strah je prisutan i on je dobar. Kao kada ste novopečeni vozač koji zna da vozi ali nije još potpuno siguran i nema onu ustaljenu rutinu. Tako je i sa javnim nastupom. Taj strah je dobar i potreban kako bismo više pazili. Samo iskustvom se stvara rutina, a rutinom sigurnost u ono što radite.
Zašto se plašimo kamera i javnog nastupa? Zašto se plašimo da govorimo pred ljudima? Zašto imamo strah od toga da nas neko čuje?
Zato što nam je veoma važno tudje mišljenje i šta će drugi reći o nama. Ne plašimo se mi govora pred drugima, već onoga šta će naš govor izazvati kod slušalaca i gledalaca.
Imam preko 10 godina iskustva u javnim nastupimo i prezentacijama. Dve i po godine sam radio kao novinar na jednoj lokalnoj televiziji u Novom Sadu. Tokom studija sam bio angažovan u studenstkim organizacijama, nakon fakulteta u NVO sektoru, na raznim projektima i nešto kratko u politici (uslovno rečeno). Sve to zahteva javni nastup i javnu prezentaciju.
Kada sam prvi put trebao da stanem pred kameru imao sam toliku tremu da smo 3 rečenice snimali preko sat vremena. A pri tom nije bio uživo program. Trebalo je da izgovorim nekoliko Standup rečenica (to je ono kada stojiš pred kamerom i govoriš) o Univerzitetu u Novom Sadu. Znao sam tekst. Sam sam ga pisao i dobro sam se pripremio. Ali kada vidim onaj krug (objektiv) i crvenu sijalicu kao da me hipnotiše. Sve ono što sam do tada znao nisam više znao.
Moj mozak je bio u haosu. Vodio je računa o tekstu, dikciji, dinamici govora, govoru tela, gestikulacijama i o tome šta će snimatelj da misli o meni. Tako je. Snimatelj. Sve to je izazivalo ogroman haos u mojoj glavi. Do onog momenta kada je snimatelj spustio kameru i rekao: „Brate, znam da možeš bolje. Zamisli da smo sami u kafani i pijemo pivo, a ti mi pričaš o Univerzitetu. Ja ništa ne znam o novosadskom Univerzitetu. Šta god da mi kažeš verovaću ti.“
E to je ono što mi je bilo potrebno. Podrška, razumevanje, saosećajnost, vera u mene, poverenje. Izašao sam iz grča. Reči su samo izlazile iz mene i snimljeno je baš onako kako treba.
Suština je u tome da velika većina vaših slušalaca i gledalaca nema pojma o čemu pričate i želi da čuje nešto novo od vas. Tu je vaša prednost. Vi ste ti koji dajete informaciju. Slušaoci to prihvataju kao krajnju informaciju i retko ko će proveravati relevantnost onoga što govorite. Zato je veoma važno da se fokusirate na ono o čemu pričate, a ne na to kako i kome pričate. Vodite računa da ono što govorite ima neku vrednost i korisnost za vaše slušaoce. Jer klimanje glave publike kao znak odobravanja podiže samopouzdanje.
Kada sam radio na televiziji kao novinar voleo sam često da pravim ankete. Ali moja pitanja su retko kad bila uobičajena. Na primer, ljudima sam znao da u decembru postavim pitanje: „Gde planirate da idete za 1. maj“, kao i „Kada u trci obiđete trećeg, koji ste?“. Jednom sam pitao ljude: „Šta biste radili ako bi nova godina pala na petak 13.?“
Vrhunac mojih anketa je bila jedna iz 2006. godine koju sam uradio sa slučajnim prolaznicima u Knez Mihajlovoj ulici tokom zenita homofobije u Srbiji sa pitanjem: „Kako biste odreagovali kada biste saznali da vam je prvi komšija homosapiens?“
Ne!!! Nisu ljudi glupavi ili neinformisani. Možda su malo ostrašćeni ali ovo ne dokazuje da su glupavi.
Hajde da se stavimo u njihovu poziciju. Zamislite sada jutro. Ustali ste. Spremili ste se da izađete napolje. Razmišljate o nekim vašim ličnim stvarima: „Da li sam ugasila peglu? Da li ću stići danas sve da završtim od posla? Kumovi nam stužu večeras na večeru. Šta da im pripremim? Da li sam dobro parkirao auto? Da li sam uplatio parking? Opet kasnim na predavanje, a sutra mi je ispit!“… Na sve to ispred vas iskače čovek sa mikrofonom u ruci i postavljam vam pitanje.
Vaš mozak ima krizni PR. Pokušava da vas izvuče iz trenutne neprijatne situacije. Pravite se da slušate novinara, ali ga u stvari ne čujete. Probuđeni ste iz svojih misli. Dovedeni pred svršen čin. Trema. Strah od blamaže. Postavlja vam se dugačko pitanje. Vaš mozak počinje da radi kao Google. Po principu ključnih reči. Na osnovu toga nudi vam rešenje (odgovor) koji vi treba da reprodukujete. Registruje reč „Homo“. Javna propaganda vam je formirala mišljenje.
Na kraju kao rezultat celog ovog procesa dobijate ovakve odgovore.
Rešenje problema je veoma jednostavno. Duboko udahnite i zamolite da vam ponove pitanje. Sve ostalo je na vama.
Javni nastup nije bauk. On se vežba i uči. Ljudi idu na fakultet za javni nastup. Dikcija, dinamika, mimika, scenski nastup, neverbalna komunikacija, pisanje i reprodukcija efektnih tekstova i govora se uči. Zato je važno da shvatite da kada stojite ispred mase ljudi ili kamere da ste vi ti koji ste centar pažnje i da šta god učinite nećete pogrešiti. Niko vam se neće smejati ako pogrešite. Čak šta, pružiće vam podršku. Publika ima razumevanja za hrabre i one koji se trude da nešto dobro urade. Srećno.
Piše: Jovan Vignjević
Photo by: Aleksandar Zigić, Wipanee Sungwichai
Video by: RTV Panonija Novi Sad
Datum: 26.06.2018.